Vršac

Pre nego počnete da kukate kako novca za daleka putovanja nemate, izdvojte malo vremena i isto toliko para za susret sa lepotama svoje zemlje. Priroda, sela, gradovi, jezera i reke, nedaleko oko vas, itekako mogu ostaviti bez daha. Ovoga puta biću veliki srpski putriota i podeliti sa vama svoja i tuđa iskustva, čeprkanja po forumima, pretrage koje su trajale satima.

           

            Na put ka Vršcu uputili smo se kolima, preko Pančeva, Banatskog Novog sela, Vladimirovca, Devojačkog bunara, Banatskog Karlovca i Uljme. Odmah vam moram napomenuti da je kvalitet puta izuzetno dobar, te da je vožnja celim putem pravo uživanje, pogotovo uzimajući u obzir prirodu i sela kroz koje prolazite. Još jedan od načina da se domognete Vršca je vozom, sa Dunav stanice u Beogradu. Sam put traje nešto manje od dva sata a povratna karta košta 512 dinara. Mana dolaska vozom u Vršac je što ćete malo teže obići baš sve što smo mi na ovom putu videli, ali verujem da je uz malo više truda i to moguće.

           

            U selu Vladimirovac smo skrenuli desno sa glavnog puta i nakon desetak kilometara smo se našli u mestu Devojački Bunar, sa istoimenim izletištem. Kako se priča, tokom prvomajskih praznika ovo je jedno od najomiljenijih zona za odmor, roštiljanje, šetnju i sve ostalo što prati ovaj čuveni praznik radnog naroda. U sklopu izletišta nalaze se brvnare, kafić, drvena bogomolja, i pomalo zapušten sportski teren, sa opremom za vežbanje.

            Od Devojačkog bunara do Vršca imate još oko 30km, i još toliko do manastira Mesić u istoimenom selu podno Vršačkih planina. Ono što deli ovo selo i grad Vršac su predivni i prepoznatljivi Vršački vinogradi. Svakako da li u odlasku ili povratku morate zastati negde na sredini plantaže i na trenutak uživati u pogledu i veličini svih tih redova vinike oko vas. Ovaj ženski manastir iz petnaestog veka, ne toliko atraktivan koliko ugodan za predah i dozu tišine, uzima nam oko sat vremena naše avanture. Sledeći naš cilj bila je Vršačka kula iz istog veka, uzdignuta na 399 metara nadmorske visine, predstavljajući po mnogim vrščanima simbol njihovog grada. Sama kula bila je deo izduženog utvrđenja, čije ostatke i danas možete videti unaokolo. Vrh bedema vam pruža izvanredan pogled na grad, aerodrom, vinograde, Karpate i ceo Banat.

            Ono zbog čega smo najviše došli u južni Banat su Vršačke planine. Krajnje odredište nam je bio Gudurički vrh sa svojih 641. metrom nadmorske visine, što ujedno predstavlja i najvišu tačku Vojvodine. Taj poduhvat smo započeli u selu Malo Središte sa severne strane visoravni. Uspon kroz gustu i živopisnu šumu trajao je malo manje od dva sata, solidnim makadamskim drumom. Vrh do pre nekog vremena nije predstavljao ništa posebno jer zbog guste vegetacije praktično niste imali nikakav pogled, te ovaj vrh doskora nije ni bio primamljiv za turiste. Danas je najviša tačka raskrčena i obogaćena drvenom osmatračnicom sa koje se pruža još širi i impozantniji pogled nego sa kule o kojoj smo govorili. Na samoj osmatraćnici smo seli i predahnuli zaista uživajući u panorami. Spust sa planine je bar za mene bio mnogo lakši i brži, sa konstantnim osmesima na licima. Negde na sredini puta ka vrhu imate račvanje kojim možete produžiti ka manastiru Mesić ili ka planinskom domu i dalje ka kuli. Nedaleko od Malog Središta nalazi se staro i veoma živopisno seoce Gudurica, sa interesantnom crkvom, parkom, i nekoliko visnkih podruma, što se za ovaj kraj podrazumeva.

            Sam grad Vršac je priča za sebe. Retko sređen, doteran i veoma lep gradić sa oko 36 hiljada stanovnika, sedište nekoliko jakih firmi, dom ljubaznih ljudi, mesto ostvarene arhitekture i bogate istorije. Ono što u njemu ne smete da zaobiđete su Gradski park, gradska kuća, stara apoteka na stepenicama, kuća Jovana Sterije Popovića, Narodni muzej (najstariji u Vojvodini), Vladičin dvor, rimokatolička crkva sv. Gerharda, Kapela sv. Krsta, i pravoslavna crkva sv. Oca Nikolaja. Posetioci željni adrenalina moraju znati da je Vršac jedno od najboljih mesta za paraglajding, i skokove sa Vršačkog brega.

            Da sumiramo. Za ovaj poduhvat kolima, u slučaju da se skupi petoro vas, potreban je jedan ceo dan, malo više od 200km pređenog puta, puno dobrog raspoloženja i volje, lepo vreme i ne više od 1000 dinara po osobi, uključujući gorivo i hranu tokom dana. Do narednog puta.